Uvrede su ćorak, kad je "Volim te" psovka.

Propustimo toliko prelepih šansi i mogućnosti, misleći na posledice i na "ono posle". Kakav bi nam život bio da jednom postupimo detinjasto, i po nekima, neodgovorno, i uradimo nešto nepredvidivo, spontano? Sigurna sam da bi nam za jednu malu stvar bio lepši, bolji. Imali bismo jednu uspomenu koja nije ukaljana nekim premišljanjima. Mogli bismo odgovoriti na pitanje "Koja je najluđa stvar koju si uradio?".
Mogli bismo mnogo toga, samo ne trebamo toliko brinuti, već živeti u trenutku, kao da sutra ne postoji.

09. 12. 2011.



Svaki dan - novi početak. Nova prilika. Nešto bolje.

18. 12. 2011.



Uskoro će Nova godina. Novi početak. Nova šansa za nešto bolje, za tvoje novo "ja".
Uglavnom u ovo vreme napravim spisak promena koje će biti u novoj godini, ali uvek propadne. Nikad nijednu stavku ne ostvarim. Svake godine pričam da će ovaj put drugačije, ali nikad nije.
Pa, hajde da napravim jedan unapred propao spisak.

1. Rokerski izgled!
2. Nema više nerviranja!!
3. Svaku šansu uzimam.
.
.
.

08. 01. 2012.



Nemam želju ni za šta. Život mi se sada sastoji od spavanja, jedenja i izlaska sa društvom. Najviše mrzim kada uhvatim neku rutinu, kao sad. Volela bih negde da se zaposlim, u nekom kafiću. To bi bilo odlično. Svakog dana idem na posao, zarađujem novac, ali od toga nema ništa. Ljudi sa fakultetom se jedva zapošljavaju, a kamoli deca sa nezavšenom osnovnom školom.
Pre sam uvek pisala neke priče kad se nađem u bedaku ili kad nisam raspoložena uopšte, a sada mi se ni to ne radi.
Brate, kad je dosadno, dosadno je.

10. 12. 2012.



Da skratim žalopoljke, uvrede kako mene tako i drugih, i ostalih stvari koje znam da radim kada sam razočarana i ostalo, sinoć sam sa društvom bila na žurki i onako pijana sam poljubila dečka koji ima devojku (ali, u moju odbranu, ja to nisam znala) i posle kad mi je to rek'o, ja sam (preskaćemo uvrede) rekla: "Pa šta?" (opet preskaćemo uvrede). On se meni izvinio, ja se njemu izvinila (oboje preko fb-a).
Ovaj post može biti stvarno dug, i stvarno odlično razrađen, ali oprostite mi na nedostatku volje i ostalih važnih faktora.

07. 02. 2012.



Mrzim kad sam u bedaku. Mrzim kad mi dođe da plačem. Mrzim osećaj nemoći. Mrzim njega! Mrzim uspomene. Mrzim to leto. Mrzim pesme koje kao da pevaju o nama, kao da me za inat podsećaju na njega. Mrzim sve! Mrzim sebe što razmišljam o njemu, što ga se sećam iako to ne želim, ne volim. Mrzim! O Bože, samo nek izađe iz moje glave, samo to, iz mojih uspomena, sećanja. Samo to te molim!

16. 02. 2012.



Dobro, ja razumem da se neko nekom sviđa, ali da neko plače na pomen njegovog/njenog imena mi je stvarno nebulozno i nejasno. Mislim, dobro, shvatila sam, ceo grad je shvatio, da ti se sviđa i da ti "patiš" za njim. Upropastiš svaku žurku zbog njega, jer se raskukaš kao novorođenče uvek. Upropastiš svaki izlazak zbog njega. Devojko, shvati, ne sviđaš mu se, ne želi da bude s tobom, nastavio je, a i krajnje vreme je da i ti to uradiš!
Šest meseci ja te tešim i trpim tvoje suze koje su potekle zbog njega, tebe nevrednog i nedostižnog. Veruj mi, znam kako ti je, ali dođe trenutak kad je vreme da prošlost ostavimo iza nas i nastavimo pravo, nastavimo sa životom, nastavimo da se radujemo, smejemo, živimo. A sad je odlično vreme za to.
Znam da je teško reći "Dosta!" i da je najlakše pričati ovako, ali to je istina. Treba nastaviti. Možda ga se s vremena na vreme setiti, ali samo to, setiti, ne plakati i gušiti se u suzama, nego jednostavno, samo na minut pomisliti: "Eh, to su bila lepa vremena, ali to je sad prošlost, a ja živim u ovom trenutku, u sadašnjosti." i nastaviti sa životom.

03. 03. 2012.



On... On je samo jedan od milion muškaraca na ovoj planeti, ali meni se čini kao jedini. Njegov osmeh, te kestanjaste oči, te tople ruke... Bože. Samo on.
Nostalgija. Leto. "Ćao. Ja sam Mita.". Ta rečenica. Njegov glas na izgled tako običan, ali ustvari poseban, ako ne za druge, onda za mene. Nedostaje.
O Bože, kako sam samo glupa i slepa bila. Kako sam mogla da dozvolim sebi da ga ispustim, da ne vidim da imam sve što mi treba?!
Eh, samo da imam vremeplov. Odmah bih se vratila na to leto i tu moju glupost bih odmah promenila. Tu glupost koja će me proganjati još dugo, dugo vremena. E, Mito, Mito. Šta mi radiš. Da samo znaš kako mi je sada. Nadam se da tebi nije. Ma šta sad imam pravo da pričam nešto?! Naravno da ti nije tako! Ti si prešao preko toga. Imaš tamo devojku koja je spremna na sve. A šta sam ti ja? Samo drugarica sa mora koja je kilometrima udaljena od tebe. Samo prazna uspomena koje sam, sigurna sam, retko setiš.
Sad smo zamenili uloge.

17. 06. 2012.



Malo je reči da se sve promenilo.
Na D. gotovo više ni ne mislim, a ni na M. Sada mi zaokuplja misli A. koji se i dalje sviđa Mariji. Milina Božija.

Sutra mi je prijemni iz srpskog. Nisam ni pipnula srpski. Odlično. Želim dobro da uradim da bih upala u školu koju hoću i da budem sa najboljem drugaricom još četiri godina. Želim takođe i da upadnem u onu školu, u onaj smer koji mi je prvi na listi želja da bi se nekim čudom, ako je on ovde, ako postoji zagrobni život, deda ponosio mnome. Imala sam 11 godina kada je preminuo. Nije baš da je mogao da kaže: "E to je moja unuka! Ona je nešto postigla u životu.". Da može da me vidi znam da ne bi bio srećan. Ne bi bio srećan jer pušim, pijem i što sam mnogo pala u školi. Ko bi se ponosio time?

Ne mogu o ovome da razmišljam. Jednostavno ne mogu.

Sve se promenilo, pa tako i ja.

26. 12. 2012.



Da, Aleksandre, razumem da će se sve promeniti, i da se već sve promenilo. Vidim to jasno. Vidim po tvom ponašanju.
Mada, kad malo bolje pogledam, kad pogledam objaktivno, sa strane, vidim da je sve isto. Pričaš sa mnom samo kada ti zatrebam ili kada si jako dobro raspoložen.
Još dva dana provodimo zajedno u ovoj godini, pa onda nekoliko nedelja u odvojenim gradovima, možda čak i državama. Ne želim da se odvojim od tebe, pogovoto ne na toliko dugo. Navikla sam da te vidim svakog dana, sa pauzama od 48 sati. Mrzela sam to vreme. Da, bila sam sa prijateljima tada, bila sam na žurkama, ludovala sam uz ludi ritam muzike, pila piće, odmarala od svega i svih, ali ti si mi uvek bio u glavi, a ne pored mene. To što nisi bio pored mene me je ubijalo. I dalje me ubija.
Ne znam šta će biti u budućnosti, kako bliskoj tako i dalekoj. Želim da znam da li ćemo ostati prijatelji ovakvi kakvi smo, da li ćemo biti u boljem odnosu, da li ćemo pričati uopšte. Ne želim da čekam. Ne mogu da čekam.

Baš sam juče razmišljala kako je bilo pre, kako smo se samo zezali, pričali... Nedostaje mi to vreme.

12. 01. 2012.



Kad je pre 12, Bože?! Još dva-tri dana pa škola. Pa on.
Sećam se jednom: išli smo po podne u školu, bio je ponedeljak i druga grupa je imala prečas. Dolazim u školu i svi stoje ispred učionice, jer je neko imao čas. Pričam sa Marinom i ostalima i vidim da njega nema. Pitam Marinu gde je on, i ona mi kaže: "Eno ga iza, u đubretarskoj jakni." Ja pogledam i vidim njega u drečavoj žutoj jakni sa novom/starom frizurom. U tom trenutku on pogleda u mene, a ja ubijem kez. Mogla sam tad da skačem od sreće što sam ga videla. To je bilo nakon dva dana. Kako li ću se onda ponašati i osećati posle 18 dana provedenih daleko od njega?
Kada sam pročitala prethodni post, zadnje dve rečenice, setila sam se tog početka. Setila sam se kako nam je samo lepo bilo, kako je meni lepo bilo. Setila sam se kako smo se svakog dana smejali, pričali, šalili. A sada... Sada ništa. Sada ni "ćao" od tebe (mada ti nikad ne bi rek'o "ćao" jer će ti kruna s glave spasti).
Uvek ću se sećati kako si mi posle naše svađe oko Ivane, sutradan u školi na fizičkom kada smo igrali odbojku nazvao superherojem. Svima je to bilo smešno, ali ja sam bila ljuta jer si me tako nazvao dok smo se prepirali samo što si me nazvao superherojem društveno neprihvaćenih. Drago mi je, ako ćemo iskreno, bilo to što si se setio da smo prethodne noći pričali, a ne kao uvek da se ni ne setiš da smo se dopisivali.
Jao, Bože... A tvoje oči! Braon, braon, a male. Kriju ih spuštenih kapci, i kao da kriju nešto duboko u sebi, neku neotkrivenu tajnu, ali uvek nasmejane.
Sve si mi pričao! I za Miljanu, i za cigane, i za Milicu. Za sve! Imala sam osećaj kao da sam ti sve mogla reći, ali nisam. Nisam ti ništa pričala. Nisam ti rekla ni za Tićka (za neke detalje koje niko ne zna), ni za moje roditelje, ni za mene i moj izgled. Ništa!

Biće vremena za sve, nadam se. Nadam se da ćemo se vratiti na ono staro, na ono bolje. Nadam se da ćemo opet biti drugovi, Aleksandre.